Ivana je napisala: Naše poznanstvo prati konstantno mimoilaženje. Malo sam razmislila o tome i shvatila da je u stvari svaki naš susret na neki način bio – povezivanje. Iako su se činili kao paralelni svetovi koji su se katkad sudarali, oni su radili tako da su svi ti naši „mimoilasci“ vodili ka susretu – ideja, energije, želje da stvorimo nešto zajedničko, što nam obema znači – da ispričamo neke nama interesantne priče, sa puno detalja, bez mnogo sceniranja.
Bez udubljivanja, naše poznanstvo zaista liči na mimoilaženje, a evo i zašto. Kada sam bila student na Fakultetu za sport i turizam, Ivana je bila asistent u nastavi. Kada je ona otišla na doktorske studije, ja sam se zaposlila kao asistent. Kada se Ivana vraćala na Tims, ja sam odlazila na doktorske studije u Škotsku. Kada sam se vratila iz Škotske, Ivana se već preselila u Beč i zaposlila na Univerzitetu u Kremsu. Zatim sam se ja odselila u London i zaposlila kao predavač na Univerzitetu u Griniču.
U međuvremenu smo se sretale, javljale, čavrljale, ponekad zajedno vežbale jogu, preporučivale poznanstva, saradnike, čitale naučna, i druga, pisanija kojima smo se bavile i razmenjivale mišljenja. Bili su to uvek kratki susreti, ali značajni, i s razlogom. Ali, ima nešto što seže mnogo dalje u prošlost od naših fakultetskih dana. Verovatno dok smo još bile đaci osnovci, sam prvi put čula za Ivanu, odnosno pročitala njeno ime na listu papira. Bilo je ispisano rukopisom jedne Nišlijke, naše vršnjakinje, u pismu koje je sa crvenom markicom i okruglim PTT pečatom stiglo u moje džinovsko, metalno, zeleno poštansko sanduče. Igrom slučaja, Ivana i ja smo imale zajedničku prijateljicu preko pisama (sećate se rubrike “Dopisivanje” u Politikinom ili Mikijevom zabavniku, Tinu ili Huperu), a da nismo znale jedna za drugu.
Bilo je to divno, bezbrižno doba odrastanja u analognom dobu, devojčičastih hobija i traženja sebe kroz različite načine ispoljavanja naše mašte, karaktera, ambicija, kreativnosti. Nekako smo obe uvek delile ljubav prema pisanju; prvo pisama, pa bloga (posetite Ivanina mesta), pa naučnih radova, pa opet bloga, i eventualno tezica za neke naše naredne susrete. I ta radoznalost, kreativnost, želja za probanjem različitog ili istog na drugačiji način, otkrivanjem i stvaranjem, je nešto što smo negovale tokom života, i verovatno je to ono što smo prepoznale jedna u drugoj. I eto nas sada, sedimo u knjižari uz šoljicu kafe i mislimo o prošlom, proživljenom, doživljenom i naučenom, oslobađamo detinjstvo, uskačemo u šoljicu, i iz nje izranjamo spremne da podelimo neka naša razmišljanja, zapažanja, kritike, pitamo pitanja na koja možda nikada nećemo ni dati odgovor.
Tako je nastao ovaj video, iz potpune spontanosti i ne znajući da je jedna od nas dve pritisnula dugme za snimanje. Jeste planiran, ali nije režiran, nismo znale u kom smeru će razgovor ići niti šta ćemo pitati jedna drugu. U tom razgovoru smo obišle i Mališu, krojača iz ulice Pap Pavla, pa se nadovezale na temu osećaja krivice ako ne radimo ništa, odnosno ako nismo ekonomski produktivni, pa ćaskale o uticaju društvenih mreža na psihološki razvoj i samopouzdanje tinejdžera, dotakle neke marketinške teme, ali smo najviše pričale o putovanjima. Pa evo i nekoliko sekvenci koje su uz kafu zabeležene u novosadskoj knjižari Bulevar Books – miks priče i momenta kada nas je položaj naših tela i šoljica na šanku opredelio da naše ragovore nazovemo baš tako – priče iz šoljice.
Svi kažu da su mi “one” godine, a “ova” pamet. Mi smo sasvim srećne da su nam baš “ove” godine donele to iskustvo iz kog ćemo govoriti, ali da još uvek posedujemo taj slobodni, detinjasti duh koji nas i dalje vuče van forme, ka jednostavnosti i suštini: življenja, bića, stvaranja. Za sada nemamo plan, strategiju niti merljivi cilj za ovaj naš mali projekat – ali delimo radost i uzbuđenje zbog čavrljanja na neke nama zauvek interesantne, ili aktuelne, teme. Razmišljaćemo naglas, uz šoljicu čaja, kafe… pa možda čak i uz čašicu ovog ili onog… Interesntne fragmente ćemo svakako zabeležiti, i sa zadovoljstvom podeliti.
No Comments